др Изабел Емсли Хатон
Врање и данас спомиње докторку Изабел Емсли Хатон, рођену 1887. године која је управљала организацијом Црвеног крста.Помагала је избеглицама и деци широм Европе за време Првог светског рата. У Србији је 1915. године завладала епидемија пегавог тифуса, која је погодила и Врање. Поред постеља својих болесника умрло је и много лекара. Са Солунског фронта пристизале су колоне рањених и болесних војника. Тако је др Изабел Емсли Хатон 1918. године именована за главног болничког официра и прекомандована у Врање. Дошла је са још 11 лекара и 40 медицинских сестара. По њиховом доласку додељен им је простор данашње „горње“ касарне који су брзо дезинфиковале и опремиле за рад. Чак и кад није могла много да помогне умела је да пружи топлу реч и због тога су је Врањанци звали „слатка мала докторка“. Била је највећи волонтер 19. века јер је помагала без икакве награде и рекламе, награђена искључиво захвалношћу својих болесника и рањеника.Од наше државе добила је Орден белог орла.
Докторке и болничарке из јединице „Америка“ које су биле у Врању, народ је назвао „сивим препелицама“, због сиве униформе које су носиле и брзине којом су ходале. Након рата др Хатон и њена јединица „Америка“ одлучиле су да остану и доврше започети посао у Врању, где је ситуација била јако лоша. Здравствена служба била је разорена, а већина лекара је умрла у Великом рату. Због тога ове добре жене нису желеле да напусте Врање док нису реорганизовале врањску болницу. У Врању је остала до октобра 1919. године и помогла у оснивању локалне цивилне болнице за коју је оставила опрему и хируршке инструменте. Она је била прва жена хирург у Врању. Жени код које је становала у горњем делу чаршије, оставила је део својих месечних примања све до краја њеног живота…
Свој ратни ангажман је завршила на командној позицији у јединици стационираној у Београду. Након рата, Изабел је кратко време радила на неговању деце на Криму. Одатле је преузела управу над болницом у Севастпољу, али је ту активност прекинуо Руски грађански рат. Повукла се у Константипољ одакле је водила кампању помоћи руским избеглицама. Ту је и упознала свог будућег супруга Томаса Хатона .
Током Другог светског рата, заједно са својим супругом лордом Хатоном, била је стационирана у Индији. Докторка Хатон никад није заборавила Врање. Говорила са поносом за себе да је Врањанка, волела је врањске обичаје и обожавала врањску песму и игру. Ипак, највише од свих, волела је нашу песму „Тамо далеко“. Ноћима је слушала српске војнике како тужно певају о напуштеној земљи… У свом дневнику записала је да чим се Србин опорави, он пева и игра.
Неговање пријатељских односа са савезничким народима и војскама једна је од традиционалних вредности нашег народа. Тако је у славу енглеско – српског пријатељства 2001. године на простору испред Дома здравља у Врању откривен модеран, леп споменик. Аутор споменика је Станимир Павловић, академски вајар, који се потрудио да се на овом обележју нађу симболи државности две земље и лик жене лекара, искреног српског пријатеља из Шкотске. На бакарној плочи у средини споменика, гледано из правца улице Боре Станковића, на левој половини плоче је лик жене лекара, Изабел Емсли Хатон, као и текст на енглеском. На десној половини плоче исписан је исти текст, али на српском: „У спомен Изабел Емсли Хатон, искреног пријатеља Срба лекара и сестара болнице жена Шкотске, које су лечиле српске војнике, рањенике и грађане Врања, 1918-1919. године. Грађани Врања, 21.12. 2001.“ У постаменту споменика на српском језику стоји “Србија не заборавља“. На страни споменика која је окренута према згради Дома здравља стоји: „У спомен британских лекара, жена и сестара које су лечиле и неговале српске рањене и болесне војнике за време Првог светског рата у Србији, на Солунском фронту, Русији и Врању 1918 -1919. године.
Од 2011. и Медицинска школа у Врању носи њено име. У част Британкама, које су у Првом светском рату помагале српском народу и војницима, 2015. године одштампане су поштанске маркице са њиховим ликовима. Реч је о болничаркама Жене Шкотске, а на једној од поштанских маркица се налази и лик психијатра др Изабел Емсли Галовеј Хатон.
У свом дневнику леди Хатон је записала: „Најлепше дане свога млађаног живота провела сам у Србији. Део себе оставила сам у Србији. Део Србије живи самном у Лондону.“
Хелен Кинг и Вид Метсон
После ослобођења Врања 4.октобра 1918. две социјалне установе одиграле су велику улогу у “спашавању” ратне сирочади. То су биле Американски васпитни дом Џона Фротингама и народна кухиња која је била у кући Врањанца, Трајка Стаменковића Торовелца. Иако је Фротингамов Дом у Врању био намењен српској ратној сирочади, две жене племенитог срца које су руководиле овом установом, Хелен Kинг и Вид, или како ми волимо да је својатамо – Вида Метсон, примале су унесрећену децу свих националности из многих крајева земље. И Дом није одмах био велелепан.
Прича иде овако: Њих две након Солунског фронта добијају прекоманду у Врање. Наилазе на варош у котлини, на ово наше лепо али унесрећено Врање. Упркос беди, нису одолеле чарима југа и доносе одлуку да овде остану. Осмотривши шта је најпотребније, вратиле су се у Солун и наговориле Џона Фротингама да помогне у спашавању српске ратне сирочади.
Прву зграду за смештај деце, Хелен Kинг и Вид Метсон, добиле су бесплатно на коришћење од адвоката Јанче Стајића. Та кућа се налазила у данашњој улици Симе Погачаревића број 15. Стајићева три пријатеља, имућнији Врањанци који су помагали српској војсци, помогли су материјалним средстима да се Јанчина кућа – зграда пренамени за смештај деце и лично радили на пословима уређења. То су били Милан Стевановић, Риста Стајић и Михајло Стевановић Цупара. Први питомци примљени су у Дом 25.октобра 1918. записао је хроничар Врања Риста Симоновић Гочобан. Од тада, па до краја 1933. кроз дом, ма како он изгледао и у којој се улици налазио, прошло је више од 600 деце.
Записано је да су директорка Kинг и секретар Вид Метсон биле строге и од својих васпитача тражиле војнички живот и спартанско васпитање за штићенике Дома. Рекли бисмо данас – страшно. Међутим, није тако. У сиромашном, послератном Врању харала је туберкулоза, маларија, а тих пошасти никада није било међу штићеницима Хелен Kинг и Вид Метсон. И не само то, кажу да ни један смртни случај у Дому није забележен – до краја његовог постојања.
У „Друштвеној историји Врања“ Ристе Симоновића Гочобана пише да се у Дому све заснивало на умном и физичком раду. Питомци Дома су сами одржавали ред, хигијену, поспремали трпезарију – једино им је татка Kата “готвила” обеде, како се у Врању говорило. Девојчице су училе кројачки занат, а дечаци столарски, кројачки и обућарски. Легенда каже да одатле потичу сјајни мајстори који су касније у Врању развили Симпо као велику фабрику намештаја и Kоштану која је производила обућу.
Наравно да су Хелен Kинг и Вид Метсон сјајно процењивале ко од деце треба да настави школовање и уз помоћ Џона Фротингама – школовале питомце.
Деца су из Дома у град долазила у војничком строју. Септембра 1927. дом су посетили краљ Александар и краљица Марија, с тадашњим председником владе Љубом Давидовићем. Иако је краљевски брачни пар на папиру био покровитељ Дома, у стварности једина материјална средства која су они дали је награда за Хелен Kинг и Вид Метсон у износу од 5.000 динара које су оне поклониле Дому.
По кулоарима се причало да је тадашњој штампи било забрањено да пишу о условима у Дому зато што су деца под заштитом Џона Фротингама и ових дама, имала много боље услове за живот него њихови вршњаци у другим установама.
Овде треба истаћи да се Дом издржавао прилозима Американца Џона Фротингама, његове сестре Елизабете, његових ујака Вајтових, затим добровољним прилозима Американаца које је прикупљала Јелена Лозанић у Америци и Kанади, као и мањим прилозима Врањанаца.
Још једна занимљивост: Директорке Дома после Првог светског рата, Хелен Kинг и Вид Метсон, подстицале су штићенике да се баве фудбалом. Деци су дозвољавале да свакодневно трче за крпењачом, а касније су им набављале и праве фудбалске лопте.Деца из дома одлазила су са лоптама, у строју два по два, на игралиште где је некада било турско гробље, на простору данашње Гимназије, па све до Дома културе према Београдској улици. Ту је било игралиште Фудбалског клуба Витез, а потом Хајдука. Било је од утабане земље, без траве. Након обилних киша и вежби соколара, примитивним алаткама, фудбалери би равнали и поправљали игралиште.
Након смрти великог добротвора Џона Фротингама 1935. Хелен Kинг и Вид Метсон, остају у Врању. На почетку Другог светског рата Хелен Kинг је имала више од 70 година. Била је толико проницљива да је комунистичким вођама Сими Погачаревићу и Ћипри Станковићу дозвољавала да комунистичке кружоке одржавају у управној згради дома. То је није спасило од комунистичког прогона – након Другог светског рата ове две даме постале су унутрашњи непријатељи, комшијама је било забрањено да са њима контактирају. Врање прво напушта Вида Метсон, а изнемогла и болесна у 79-ој години, одлази и Хелен Kинг.
Као што смо већ писали у чланку о Џону Фротингаму, 2014.године у Врање је наш познати суграђанин Тома Симоновић са својом породицом, довео Фротингамове унуке Филипа и Пјера д’Елбеа и праунука Марка. Неке од нас који смо имали ту привилегију да их упознамо, питали су да ли нешто знамо о судбини Хелен Kинг и Вид Метсон јер им је њихова бака Јелена Лозанић Фротингам причала о пожртвованом, вишедеценијском хуманитарном раду ове две жене.
Ми, нажалост, нисмо имали одговор на то питање.
* Овај медијски садржан суфинансиран је средствима из буџета Републике Србије Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту, нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.