Када је Први светски рат завршио своје страдалничко поглавље, Србија је била земља без броја сирочади, рањених и гладних. На њеном југу, међу рушевинама и болницама, појавио се човек који није био ни војник, ни дипломата, ни политичар. Био је Американац по рођењу, али Србин по срцу — Џон Фротингам.
Рођен у Њујорку у имућној породици, Фротингаму је омогућено да живи безбрижно, окружен удобностима америчког начина живота. Али уместо тога, изабрао је пут који води у земљу која је тих година једва дисала под теретом страдања.
Џон Фротингам био је амерички мајор. Због проблема са видом, отишао је из службе и почео да се бави хуманитарним радом.
На једној од добротворних вечера у Њујорку, за време рата, упознао је Јелену Лозанић, која је са Црвеним крстом прикупљала помоћ. Заједно су дошли у Србију.
Као припадник Америчког црвеног крста, стигао је у Србију током Првог светског рата и остао дубоко потресен оним што је видео — разорена села, болесну децу, гладне породице и огромну људску патњу.
Уместо да се врати кући, одлучио је да остане и помогне. Та одлука била је почетак једне од најплеменитијих прича српске међуратне историје.
Америчко-српско сиротиште у Врању
Својим радом и залагањима, Фротингам је постао амерички филантроп и доброчинитељ, коjи jе од 1914. до 1935. године донирао Србиjи износ од два и по годишња буџета тадашње Краљевине Србиjе.
Основао jе домове за ратну сирочад у Врању, Београду и Сремскоj Каменици, занатске школе и jедан фудбалски клуб и обезбеђивао ратне болнице. Готово да ниjе било нити jедне хуманитарне организациjе у Србиjи коjоj ниjе помогао.
Оженио се Српкињом Jеленом Лозанић и постао jедан од наjодликованиjих људи у историjи наше земље, а о њему се готово ништа није знаоло у Србиjи после Другог светског рата.
Године 1921. у Врању је, његовом заслугом, подигнуто Америчко-српско сиротиште Џона Фротингама – уточиште за ратну сирочад и децу без родитеља. Зграда је подигнута средствима која је лично донирао, али и уз подршку америчких добротворних организација.
Фротингам није желео обично сиротиште. Замислио га је као дом који ће, поред топлог оброка и крова над главом, деци пружити и образовање, занат и достојанство. Тако су у његовој установи на југу Србије деца учила, радила у башти, учествовала у културним активностима и стасавала у здраве, самосталне људе.
Мештани Врања памтили су га као човека благог осмеха и чврстих уверења. Никада није тражио почасти, али је остављао дубок траг где год би прошао. Његово име убрзо је постало симбол доброте, хуманости и пријатељства између два народа – српског и америчког.
Сарадња са хуманитарним мисијама
Фротингам је у Србији сарађивао са бројним мисијама и организацијама, међу којима су Амерички Црвени крст, Амерички одбор за помоћ Србији, као и бројне женске добротворне групе из САД које су слале помоћ у храни, одећи и лековима. Његови савременици сведочили су да је био неуморни посредник између два света — доносећи америчку енергију и организацију, а прихватајући српску срдачност и снагу.
Његов рад био је усклађен и са активностима других познатих хуманитараца тог времена, попут Арчибалда Рајса, који је такође оставио неизбрисив траг у Србији.
Човек који је остао у срцима Врањанаца
Иако се касније вратио у Сједињене Државе, Фротингам није заборавио Србију. Наставио је да шаље помоћ и донације, а према појединим изворима, део свог имања завештао је српским установама.
После његове смрти 1935. године, у Врању је остала спомен-плоча са натписом у знак захвалности човеку који је, како су говорили, „донео доброту преко океана“.
Одлуком Скупштине града Врања у јесен 2022. утврђени су нови називи поjединих и то централних улица у граду, а на инициjативу неких удружења и Комисиjе за споменике, називе тргова, улица и засеока. Тада је део Сутjескине улице, коjи гравитира ка некадашњем Американском дому, преименован у Улицу Џона Фротингама.
Сећање на овог хуманисту чува и Дом ученика средњих школа у Врању који је 2018. године обележио 100 година од оснивања.
Фротингам и српско-амерички односи
Његова делатност одиграла је важну улогу у приближавању два народа — српског и америчког. Кроз његов рад, Американци су добили слику о страдању, али и достојанству српског народа у рату.
Џон Фротингам је умро 1935. Наравно, разочаран, утучен бројним компликацијама јер ко је могао да умири све апетите краљеве владе и комунизма који се будио. Све је почело да се урушава после његове смрти.
Целокупна Фротингамова имовина, због чувене Аграрне реформе – бива национализована.
Фротингамове унуке Филипа и Пјера д’Елбеа и праунука Марка у Србију и Врање први пут је довео познати Врањанац који је истрживао живот и дело Џон Фротингама, Тома Р. Симоновић на промоцији велике „Друштвене историје Врања“ његовог оца, Ристе Симоновића Гочобана. То је било у марту 2014. Дошли су у Врање не би ли открили нове детаље о прецима.
Иако деду нису упознали, Пјер и Филип о његовом животу знају доста. Баба Јелена причала им је да је њихов деда удомио и одшколовао 600 деце из Врања и околине.
„Имали смо необичан и изванредан дочек у Србији. Умели су да нас приме и то нас је дирнуло. Овде смо да откријемо мало истине о нашем деди“, рекао је Пјер Делбе, унук Џона Фротингама.
„Мој деда је био богат и одлучио је да помаже сиромашној деци. У томе су му помогли и многи добри људи из Србије“, каже Филип.
„Мислим да је веома важан његов рад, радио је са младима. Дошао сам у земљу моје баке и прабаке“, каже праунук Марк у жељи да што више сазна о свом пореклу.
Тихо наслеђе великог добротвора
Данас, готово један век касније, име Џона Фротингама ретко се спомиње. Али сваки пут када говоримо о хуманости, о људима који су у Србију донели светлост у време мрака, његово име заслужује да буде изговорено са поштовањем.
Његов пример остаје подсетник да је понекад један човек, са добрим срцем и снажном вољом, у стању да промени животе читавих генерација.
Овај чланак је заиста најкраћа везија представљања Џона Фротингама. Свако ко жели да сазна све до детаља о овом горостасу хуманости, од срца препоручујемо књигу аутора Томислава Р. Симоновића „Џон В.Фротингам – заборављени српски добротвор“ у издању Завода за уџбенике.
