Представљамо причу о једном од најзнаменитијих Врањанаца, теолога и филозофа, архимандрита, сада већ светитеља, Оца Јустина Ћелијског и Врањског. Био је један од највећих српских подвижника, мислилаца, теолога и духовника 20. века. Српска православна црква 2010. године канонизовала га је у свеца.
У времену када се духовна дубина често занемарује, личност Аве Јустина Поповића израња као светионик истинске љубави, мудрости и човекољубља. Архимандрит и духовник манастира Ћелије, Ава Јустин је зрачио топлином, разумевањем и неизмерном брижношћу за свако Божије створење. Он није био само теолог и филозоф изванредног ума, већ пре свега човек са срцем, отвореним за патње и радости свих, без изузетка.
Благоје (Јустин) Поповић рођен је на Благовести пресвете Богородице, 25. марта по старом, односно 7. априла по новом календару 1894. године у Врању. Породица Поповић била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка, у таквом окружењу млади Благоје са 14 година почео је да изучава Јеванђеље. Волео је светог Јована Златоустог и молио му се целог живота.
После завршена четири разреда основне школе у Врању, завршава деветоразредну београдску богословију Светог Саве у Београду где су му предавачи били и Стеван Мокрањац и Веселин Чајкановић.
Мобилисан је 1914. и као болничар при војној болници у Нишу, са српском војском и српским народом прошао је сву албанску голготу. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин 1916. године.
Те исте године одлази на Богословске студије у Петровград где стиже у освит Октобарске револуције. У Русији открива Достојевског који ће у великој мери обликовати његове ставове о животу и вери.
Због распламсавања бољшевичке револуције, 1917. године прелази на школовање на Оксфорд где га дочекује Николај Велимировић који ће, касније, постати његов духовни учитељ.
На Оксфорду Јустин припрема докторат под називом „Филозофија и религија Достојевског“. Професори са Оксфорда траже од Јустина да из доктората избаци део у коме критикује западни хуманизам, католичку и протестантску цркву, што он одбија, а енглески професори одбијају његов докторат.
Након тога, Јустин се враћа у Србију где постаје наставник у Богословији у Сремским Карловцима. Као даровитог наставника и теолога који је упознао филозофску и богословску мисао истока и запада, Свети архијерејски Синод СПЦ шаље Јустина на Теолошки факултет у Атини где 1926, брани докторску дисертацију под називом Тајна личности по Светом Макарију Египатском.
Говорио је више старих и модерних језика – старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки и француски.
Јустин Поповић је 1934. године изабран за професора Богословског факултета у Београду, одакле је 1945. године прогнан. Тада остаје без икаквих прихода и свих грађанских права.
Као професор Догматике на Богословском факултету у Београду Отац Јустин 1938. године са групом српских мислилаца оснива прво Српско философско друштво, јер је целог живота био философ, увек отворен за суштинске филозофске и богословске проблеме.
Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Отац Јустин боравио је по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти.
Отац Јустин је стално био прогањан, саслушаван, привођен. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са београдског Универзитета. Комунисти су га ставили на списак за стрељање. Његов пријатељ, писац Јанко Веселиновић који је био први послератни ректор Београдског универзитета, избрисао га је са тог списка. Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи Комунисти су га ухапсили 1946. у манастиру Суково код Пирота, а из затвора га је избавио патријарх српски Гаврило Дожић, који се те године вратио из концентрационог логора Дахау.
Тако је било све до једног сусрета у Београду 1948. године са тадашњом игуманијом манастира Ћелије, мати Саром. Мудра и одважна мати Сара, позвала је Оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где ће он живети практично у кућном притвору од 27. маја 1948. године, па све до смрти 1979.
„Отац Јустин је преживео сву голготу и патњу свога народа у Првом светском рату, а потом и сву неправду коју је трпео народ који је остао веран цркви након Другог светског рата. Он је сву ту патњу свога народа лично доживео, осетио и преплакао. Имао је тај дар суза, а током беседа из његових очију текли су потоци суза које су натапале његову одежду“, прича Душан Ђаковић, свештеник у манастиру Ћелије и докторанд на Теолошком факлутету у Атини који припрема докторат о животу и делу аве Јустина.
Док је боравио у том манастиру био је даноноћно под присмотром Удбе, која је контролисала ко улази и ко излази из манастира Ћелије. А у овај манастир педесетих и шездесетих година прошлог века, тражећи духовно надахнуће, долазили су многи код Јустина, почев од Владете Јеротића и Матије Бећковића до многих монаха, свештеника и теолога из Европе. Јустин је био духовни учитељ монасима који ће касније, као владике уздићи СПЦ. Његови духовни ученици били су Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Артемије Радосављевић, али и митрополит берлински и немачки Руске заграничне цркве господин Марко, Немац по рођењу.
За време свог заточеништва у манастиру Ћелије, Јустин је превео и исписао 12 томова „Житија светих“, од којих свако има по 800 страна и оставио је бројна теолошка дела, почев од Догматике преко Светосавља као филозофије живота до књиге о Достојевском и словенству. Последица тог и таквог прогона довела је до тога да га чак и његови Врањанци прогоне и непријатељски се опходе према њему кад год би дошао у свој родни град.
Жустро се противио рушењу његове породичне куће, али је тадашња власт ипак 1964. године срушила породичну кућу Јустина Поповића. Из револта, очајан и тужан због тог поступка, никада више није дошао у Врање. Ипак, поједини Врањанци, чак и кришом посећивали су Аву у манастиру Ћелије, а он би се увек интересовао за свој родни град. Начињену му неправду Врањанци ће покушати да исправе тек 15 година након његове смрти, када је 1994. године у градском парку у Врању подигнута спомен биста Аве Јустина, а истог дана је постављен и камен темељац за обнову порушене породичне куће овог знаменитог Врањанца. Данас је у овој кући смештен Свеправославни центар „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“.
Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена.
Његова мисао није била сувопарна академска расправа, већ животно питање, непрестана потрага за смислом постојања и путем ка истинском обожењу.
„Човек је бесконачно биће, јер је створен по слици Божијој, а то значи – по слици Бесконачног,“ говорио је.
2019. године, поводом 125 година од рођења и 40 од смрти Аве Јустина Поповића, из старе цркве манастира Ћелије, његове мошти су премештене у његов заветни, тропрестолни храм. Окупио се велики број верника, а Свету архијерејску литургију, са више владика Српске цркве служио је митрополит Амфилохије.
Својим наследницима, митрополиту Амфилохију, владикама Атанасију, Артемију, Иринеју Бачком и игуманији Гликерији, Ава Јустин је завештао да сав приход од његових дела уложе у „Фонд Светог Јована Златоустог“, с обавезом да се у Ћелијама подигне троолтарни храм у част великих хришћанских светитеља.
„Жеља му је била да сав приход од његових продатих дела, 12 књига житија светих и преко 40 наслова сабраних дела, да сав приход иде у градњу цркве посвећене Светом Сави, Светом мученику Јустину философу по којем је узео име и Светој преподобној Марији Египћанки“, рекла је том приликом мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије. Тропрестолни храм пројектовао је архитекта Предраг Ристић. Први темељи постављени су 2007. године.
Патријарх српски Иринеј наглашавао је да име оца Јустина припада целом православљу.“Он је заиста живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник. И то је једини рецепт и модел за православне данас. Зато су, како његове речи за живота, његове дивне беседе, његова молитва, надахњивале и спасавале животе, тако и његове књиге продужавају да то исто чине и данас“, говорио је патријарх Иринеј.
„Отац Јустин био је доктор богословских наука, професор богословије, који је својим бићем и светим примером сведочио истинско богословље и искуство божанске стварности. Уверен сам да у богословљу оца Јустина пребива неописива сила, која поседује моћ да свако ко се ње истински дотакне може постати аутентични тумач неизрецивог искуства цркве, никад жртва варљивих и заводљивих идеолошких и политичких струја. Отац Јустин је сведочио да човек мора бити погружен у молитву и аскезу, јер онај који има спој ума и срца постаје достојан богослов, те да се тако човек може остварити као духоносац.Ако се истински истинито молиш, онда си истински и истинит богослов“, каже патријарх Порфирије и додаје да је отац Јустин показао пут молитве пред Господом.
Свети архијерејски синод 2010. године увео га је у календар Светих српске васцеле православне Саборне цркве, посветивши му 14. јун, када се слави и Свети Јустин Мученик и Философ. Доктор теологије и професор Београдског универзитета Јустин Ћелијски убраја се у највеће теолошке ауторитете Српске цркве.
У овом чланку, када се сећамо Аве Јустина, вреди се подсетити да нас је он позивао на будност срца, на ослобађање од егоизма и на отварање према вечности.
Његова порука је и данас актуелна: да се вратимо суштинским вредностима, да пронађемо Бога у себи и око себе, и да живимо живот прожет љубављу која преображава и испуњава.
Он је био и остао духовни светионик, показујући нам пут ка миру, радости и истинском смислу постојања – са срцем заиста ширим од света.
