Од 2011. до 2023. године, у породичном насиљу убијено је 406 жена и девојчица, подаци су „Фемицид меморијала“, који је представио Аутономни женски центар. До средине 2024. године у Србији убијено више од 9 жена у породичном насиљу, што је број који је већ премашио податке из 2023. године.
Ово указује на озбиљност проблема и потребу за хитним акцијама како би се зауставило насиље над женама. Институције се суочавају са изазовима у превенцији насиља, а стручњаци наглашавају важност бржег реаговања на пријаве и пооштравање казни за починиоце насиља.
Превенција насиља подразумева низ активности и мера које се предузимају како би се спречило насиље пре него што се догоди. Ове активности укључују едукацију, подизање свести, пружање подршке и оснаживање потенцијалних жртава, као и рад са починиоцима насиља.
У неким земљама, програми за превенцију родно заснованог насиља, попут едукативних кампања и рада са заједницама, показали су позитиван ефекат у смањењу учесталости насиља. На пример, програми који се фокусирају на промовисање родне равноправности и промену ставова о родним улогама могу смањити ризик од насиља. Такође, едукација младих о ненасилним начинима решавања конфликата и охрабривање пријаве насиља доводе до већег ангажовања заједнице у борби против насиља.
Међутим, изазов остаје у томе што мере превенције често нису доследно спровођене или им недостаје дугорочна подршка, каже адвокат Ненад Стајић.
У Србији, законски оквир је релативно добар, али постоје проблеми са брзином реакције и ефикасношћу институција које би требало да пружају заштиту жртвама. Иако се улажу напори у подизање свести и унапређење казнене политике, насиље над женама остаје озбиљан проблем, додаје Стајић.
Закључак је да превенција има потенцијал да смањи насиље, али захтева континуирану подршку, ефикасно спровођење закона и адекватно реаговање институција како би резултати били видљивији и одрживији.
Стање у вези с насиљем над женама и децом у Србији се може поредити с другим земљама на Балкану, али је важно напоменути да су подаци често неуједначени и да зависе од различитих фактора, укључујући приступ и методологију прикупљања података.
У Србији је у последњих неколико година забележен пораст броја пријава насиља, али и убистава жена у контексту породичног насиља. Према извештајима, током 2023. године убијено је више од 28 жена, што указује на озбиљне проблеме у систему заштите жртава и превенције насиља. Иако постоје закони који штите жртве, њихова примена и реакција институција често нису адекватни.
Код нас у Србији постоји неколико кључних проблема који утичу на приступ и ефикасност мера у борби против насиља, посебно насиља над женама и децом. Многе институције, укључујући полицију, центри за социјални рад и невладине организације, често се суочавају с ограниченим ресурсима, што отежава њихову способност да пруже адекватну заштиту и подршку жртвама. Упркос напорима, овај недостатак проузрокује повремено споре реакције на пријаве насиља.
Проблем којим се нарочито у овом тренутку бавимо је стигматизација жртава и неинформисаност популације како и на који начин могу да траже помоћ и заштиту.
Значајна стигматизација жртава насиља у друштву, утиче на многе жене да не пријаве насиље или да потраже помоћ. Ово често доводи до страха од осуде и додатног насиља, што може отежати процес тражења правде и заштите .
Једно запамтите, како би добили ефикасну заштиту, институције су Законом обавезне да сарађују како би Вам обезбедиле да добијете адекватну заштиту и подршку.
Према Закону о спречавању насиља у породици, институције су дужне да о сваком сазнању о насиљу у породици обавесте надлежног полицијског службеника и тужилаштво. Једино позивањем СОС телефона Ваша пријава и искуство насиља остају поверљиви и не пријављују се, осим уколико то не желите, као и у ситуацијама Ваше животне угрожености.
У институцијама, а посебно у полицији, центрима за социјални рад и тужилаштву, раде професионалци који су обучени за поступање у случајевима насиља. Стога је важно да професионалцу ком сте пријавили насиље пружите што потпуније податке о догађају, члановима породице, историји насиља у породици, члановима породице који су посебно угрожени, повредама, као и другим околностима (поступак развода брака, спор око старатељства, трудноћа, претње, алкохолизам и сл.). ЗАПАМТИТЕ, није срамота нити непримерено причати о свим видовима насиља (физичко, сексулано, психолошко, економско…) које сте претрпели или трпите.
Већина жена које пријаве насиље су у шоку, уплашене, збуњене и не могу да се сете свих детаља. Не брините – увек можете допунити пријаву детаљима, подацима и информацијама у каснијим сусретима са центром за социјални рад, полицијом или тужилаштвом.
Институције су дужне да сходно околностима у којима се налазите изнађу решења која ће Вам помоћи да изађете из насиља. Институције су такође дужне да Вас упознају са предлогом решења, кроз Ваше директно учешће у изради или разматрању индивидуалног плана подршке и заштите жртава насиља или преко неке од институција са којом најчешће контактирате (обично центар за социјални рад). Такође имате право да се изјасните и реагујете ако сматрате да нека од предвиђених решења нису адекватна за Вашу ситуацију, објашњава Данијела Трајковић, главна тужитељка Јавног тужилаштва у Врању.
Уколико не желите да учествујете или одустанете од учешћа у поступцима пред институцијама, та Ваша одлука ће бити поштована и неће утицати на поступање институција у том поступку.
Институције су дужне да поступају по пријави, без обзира на Ваш став. Они то чине по службеној дужности, каже главна тужитељка И додаје да Ваше одустајање у једном поступку не утиче на поступање институција уколико поново пријавите насиље, јер ће они поступати без обзира на Ваше раније одустајање.
Недовољна информисаност и едукација су такође, болна питања савременог момента.
Озбиљна потреба постоји да сви заједно утичемо на подизање свести и едукацији јавности о насиљу, његовим облицима и могућностима за помоћ. И данас се дешава, И то често, да многе жене нису свесне својих права или начина на који могу да траже помоћ, каже Сузана Спасић, новинарка регионалне телевизије која годинама прати ову тему у професионалном раду.
ТРЕБА ДА ЗНАШ
Овај поднаслов за текст пронашли смо на званичној страници једне од Сигурних кућа. Социолошкиња Ива Младеновић дели са нама искуство и знање које је стекла на Универзитету у Београду али и у раду са жртвама породичног насиља.
Без обзира шта насилник или други говорили, Ви, Ваше понашање или други фактори нису узрок насиља и нико нема права да Вас повређује! Стрес, љутња, притисак на послу, притисак што је без посла, недостатак новца, алкохол… су само изговори за насилно понашање, каже социолошкиња Младеновић.
Треба да знате и да је, нажалост, насиље над женама веома често. Нема земље ни региона у свету у коме жене не трпе насиље. Готово свака друга жена у Србији током свог живота доживела је неки облик насиља. Свака трећа жена била је жртва физичког насиља.
Насилник може бити свако: члан породице, позната или непозната особа, бивши или садашњи партнер, колега са посла, радник у фирми, службеник неке институције. Насилници припадају свим друштвеним структурама: различитих су професија, нивоа образовања, материјалне ситуације, националности, али се насиље може зауставити. ЗАПАМТИТЕ жена није крива за насиље које трпи и не треба да осећа срамоту или стид да прича о томе и потражи помоћ, поручује социолошкиња.
Највише случајева физичког насиља почине мушкарци (96%), а најчешће (81%) мужеви или партнери. За насиље је одговоран насилник. Међутим, без обзира на околности, насиље нема оправдања.
Насиље се веома ретко зауставља на једном шамару. Упркос обећањима да се никад више неће догодити и различитим изговорима, насиље временом постаје све чешће и бруталније, а жене све слабије и беспомоћније да му се одупру. Насиље је научено и намерно понашање, које може прекинути само насилник. Партнери који су насилни обично се не мењају, прича нам психолог Дејан Будисављевић који ради у једној од Сигуних кућа.
Од њега сазнајемо и да постоје програми за починиоце насиља у оквиру којих се насилници суочавају са природом насиља, последицама које производи њихово насилно понашање и чињеницом да је насиље једино њихов избор за који су они одговорни и које они могу да зауставе. У оквиру ових програма, мушкарци који се насилно понашају уче шта је равноправна и ненасилна веза, као и да од оваквог односа и сами могу добити више.
Неки од мушкараца који учествују у овом програму могу променити своје понашање и престати да буду насилни, неки могу да престану да буду физички насилни, али и даље да користе застрашивање и контролу према својим партнеркама, док ће неки наставити да користе насиље. Циљ ових програма је да се смањи опасност од насиља, објашњава Будисављевић и додаје да нико, али заиста, НИКО нема право да те повређује.
У Врању се редовно организују различите кампање и акције које имају за циљ борбу против насиља над женама и децом. Ранијих година били смо сведоци да су се плесни клубови прикључивали позиву Одбора за људска права и СОС телефона и учествовали у уличним акцијама како би својим перформансима скренули пажњу на овај важан проблем у заједници.
Овде у Врању се спроводе балканске, регионалне, локалне кампање у борби против породичног насиља. Много тога смо урадили као локална самоуправа, још много тога је остало да се ради. Најважније што свака жена треба да зна је да не треба да трпи насиље и да увек може да се обрати надлежним органима за помоћ. Локална самоуправа је, не мали број пута, помагала жртвама насиља да купе огрев или књиге за децу, објашњава Данијела Милосављевић, градска већница задужена за социјална питања у Врању.
Да закључимо, од свега реченог најважније је да сви у друштву будемо свесни да нико нема права да нас угрожава, да не треба да трпимо насиље, ни под којим изговором и да се проблеми неће решити сами од себе.
Могу се само додатно закомпликовати, а стручњаци могу пуно помоћи.
Последњи инфографик посвећен је статистици. Погледајте у наставку.
Овај пројекат суфинансиран је средствима из буџета Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ствове органа који је доделио средства.