Када се данас помене име др Фрање Копше, у Врању се не мисли само на првог управника болнице, нити само на лекара који је оставио дубок траг у јавном здрављу 19. века. Мисли се на човека који је својим знањем и добротом утицао да један град прогледа и проговори новим језиком културе, медицине и човештва.
Од лекарске униформе до пионирских подвига
Доктор Фрањо Kопша, рођен 1840. У Србију је дошао из данашње Kрањске из места Идрија 1875. године. Са собом је донео медицинско знање, искуство и једну тајну: како је један лекар рођен 1840. године у Вилд-Алпену у Штајерској могао, дошавши у Врање 1878. године, да постане српски родољуб, спреман да се жртвује за идеју јужнословенства. Историчари кажу да је та најплеменитија осећања донео из родитељског дома, од оца, такође лекара, Филипа Kопше.
Био је прави интелектуалац, широких видика и интересовања. У свом образовању и непрестаном усавршавању ослањао се на познавање античке културе, знање грчког и латинског језика и одлично познавање немачког и матерњег, још и енглеског, француског и италијанског језика. Српским је владао као да је Србин.
Оженио се девојком Антонијом, из угледне бечке породице Ринер, и те исте 1875. године долази у Србију, у Београд. Одмах је постављен за окружног и мајданског лекара у Kрупњу.
Учествовао је као добровољац у ратовима Србије за ослобођење од Турака од 1876. до 1878. године. Тако је са трупама генерала Јована Белимарковића ушао у Врање 31. јануара 1878. године. Врање је тога датума ослобођено од османске власти након 430 година ропства.
Врањанци, познати по гостопримству, доктора Kопшу дочекали су срдачно са пуно љубави. А колико ли је паметном и образованом бечком ђаку, требало ентузијазма и љубави према српском народу да у примитивној касаби, што је Врање у то време било, развија своју медицинску и просветитељску делатност? Он је свој живот посветио унапређењу здравства у овим крајевима и формирању прве болнице.
Др Копша продаје своју дедовину за прву Болницу у Врању
Сада већ 143 године постоји Болница у Врању. Изградњом Новог хирушког блока и завршетком реконструкцје старе болнице, Здравствени центар Врање добија “Болницу под једним кровом” и постаје заиста, највећа регионална здравствена установа у овом делу Србије. А овако је све почело….
По ослобођењу Врања од Турака, шумадијски корпус генерала Белимарковића смешта корпусну болницу у кућу сина врањског Хусеин-паше. У корпусној болници је радио Фрања Kопша, који још није био демобилисан. 7. фебруара 1879.година Kопшу постављају за контрактуалног лекара округа Врањског. Србија је тада имала само 37 лекара.
Требало је основати окружну болницу која је била смештена у старој и малој дотрајалој згради у крају, који се и дан-данас, по Сулејман-беговом сарају, зове Сарајина. Kао почетак рада Окружне болнице наводи се 22. децембар 1881. године, а Фрањо Kопша бива постављен за првог управника. Међутим, та Болница је била мала за све оне којима је требало помоћи. Зато, др Kопша у Словенији продаје 110 хектара своје плодне земље. Од тог новца 1886. године саградио је двоспратну болницу. У дворишту зграде је био економат, болница и зграда у којој је живео Kопша са својом породицом. Зграду је уступио држави наплаћујући јој кирију. Имала је око 50 постеља. Трошкове лечења плаћали су болесници, када су били у могућности да плате. За сиромашне болеснике лечење су плаћале њихове општине.
Доктор Фрања Kопша био је пионир интерне медицине и фтизиологије. Пратио је редовно достигнућа савремене медицине, читао стране часописе и литературу. Најтеже болеснике оболеле од сушице, лечио је у својој болници. Обављао је и мање хируршке интервенције. Међутим, остало је незабележено о којим је тачно оперативним захватима реч.
Род са винограда око болнице као и остала летина са те земље, продавани су како би се намирили потребе ове прве здравствене установе у врањском крају.
Пионир реуматологије и балнеологије у Србији
Доктор Фрања Kопша формира малу привремену болничку апотеку. До тада је пракса била да се лекови набављају од приватних апотека. Јавности је познато и да је на земљи Фрање Kопше, коју је оставио Граду, саграђен и Антитуберкулозни диспанзер (АТД). Осим што је у Врању саградио прву болницу, Kопша је био и један од оснивача певачког друштва под називом „Слободна Србија“.
Радећи у Врањској Бањи током летњих сезона, др Копша је успео да то природно лечилиште подигне на европски ниво. Његовим заслугама, лековити извори почели су да се користе у лечењу реуматских обољења — чиме је постао пионир реуматологије и балнеологије у Србији. Као да то није било довољно, у истом периоду поставио је и темеље ветеринарске медицине у Врању. Без много речи, али са много дела, ширио је знање, уводио нове праксе и помагао унапређењу живота у сваком сегменту.
Доктор који је лечио и када није имао обавезу
Био је неуморан. Народ из читавог врањског краја долазио је пред његову кућу; ујутру око шест сати већ је чекало десетине болесника. Дешавало се да их током дана буде и до стотину у његовој башти. Али, оно што га је посебно издвајало није био број прегледа — већ однос према сиротињи. Своју медицинску делатност вршио је углавном бесплатно. Када би богати пацијенти донели два динара, он би им враћао један уз речи: „Не, ја не могу да примим више од динара јер сте Ви код мене дошли.“
Није стекао богатство. Али је оставио успомене које се шире кроз генерације — успомене о племенитости.
Породица која је наставила да лечи Врање
Копша је имао шесторо деце: Јованку, Милку, Љубицу, Милутина, Душана и Радомира.
Душан је наставио породичну традицију специјализујући дерматовенерологију, а Милутин је кренуо очевим стопама и касније показао велики хероизам у Првом светском рату. И њихови потомци постали су лекари: Милутинов син Милан био је очни лекар — још једна веза између породице Копша и лечења Врањанаца.
Човек који је мењао град — у свему
Врање га памти и као човека који је унапредио пољопривреду и пчеларство. Доносио је нове врсте поврћа, учио људе калемљењу ружа и воћа. Предано је радио на пошумљавању Пљачковице, брда изнад града.
Он је у Врање донeо и први клавир из Беча — за своју музички образовану супругу.
Покренуо је и читаоницу, једну од првих у ослобођеним крајевима, препознајући важност писмености и културе.
Последњи дан – и последња служба
Иако пензионисан 1897. године, дужност општинског лекара обављао је све до последњих сати свог живота.
Преминуо је 26. маја 1898. године – само три сата након што је прегледао последњег пацијента, како је забележио др Вукашин Антић у Хроници врањске болнице.
Тај податак сам по себи објашњава какав је човек био.
Врање му се поклонило – више пута
31.јануара 2003. откривено је спомен-обележје др Копши у Градском парку. У Алеји заслужних грађана данас стоји његово бронзано попрсје. На откривању је била и његова праунука Анђела Гавриловић и управник болнице од 1960. до 1964. године, др Слободан Миленковић Бацко који је др Копшу назвао „правим војником живота, који је у најтежим околностима учио људе да увек имају право на трачак наде, звезду спасења и веровање.“
У Врању одавно постоји и улица која носи његово име. Нема Врањанца који за њу није чуо.
Брљави трагови једног времена — и достојанствено трајање
У октобру 2023. године, биста др Копше и мурал посвећен трагично настрадалом падобранцу Огњену Трајковићу били су оскрнављени жутом фарбом. Вандализам – као знак необјашњивог, деструктивног чина. Ти ружни трагови су убрзо отклоњени.
Биста др Копше и даље стоји — високо, достојанствено, као што стоје и све вредности које је за живота бранио: љубав према човеку, пожртвовање и племенитост.
Траг који се не да избрисати
Можда је најтачније рећи да др Фрања Копша није оставио само професионални траг — већ траг доброте. Траг који није могуће прекречити ни вандалским потезима, ни заборавом времена.
Глуво доба 19. века у Врању било је време болести, сиромаштва и беспомоћности. А један човек, несебичан и упоран, показао је да се и у таквим околностима може – и мора – лечити, пошумљавати, учити, подизати, давати.
Зато је др Копша много више од првог управника болнице. Врању је пружио срце на длану.
